Ideja kojom smo bili vođeni o nastanku i formiranju Udruženja nije nova. Ona je prosto naša potreba, naša realnost. Naša sela i sela naše opštine, kao i druga sela u našoj zemlji, imaju mnogo vrednih žena o kojima se ne zna baš ništa. To su žene čiji radni dan počinje rano ujutru, a završava se kasno u noć. To su žene koje su nosioci poljoprivrednih gazdinstava, žene majke, domaćice, preduzetnice“ istakla je za Agrobiznis magazin, Biljana Tomić i dodala: „Udruženje je usmereno ka edukacijama, smatramo da samo edukovane i pravovremeno informisane žene mogu promeniti svoju realnost. Žene su stubovi naših sela, njihov rad, iako nevidljiv doprinosi opstanku sela“. Prema rečima Biljane Tomić, predsednice Udruženje građana Moja ravnica iz Opstine Sečanj koja pripada rangu nerazvijenih opstina, njihovo udruženje realizuje projekat „Žene i selо – Samo zajedno je podržan od strane Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Putovanje u Valjevo je iznedrilo mnogo utisaka Proveli smo vikend u nestvarno lepoj prirodi prepunoj upečatljivih pejzaža, sa puno vrednih žena koje smo upoznali. Gošće iz Sečnja, njih 15, posetile su gazdistva koja vode podjednako i žene i muškarci, a bave se stočarstvom, seoskim turizmom, pčelarstvom i voćarstvom. Ono što je svima nama zajedničko je marljivost i rad, saglasne su naše sagovornice, članice Udurženja MOJA RAVNICA. „Naišli smo na jednu prepreku koja je svima nama zajednička. Naime, kao i kod nas u Vojvodini, tiče se plasmana i distribucije proizvoda nastalih na samom gazdinstvu. Znači, imamo vredne i marljive žene, imamo proizvod, ali nemamo mesto na kojem bi on bio izložen, distribuiran, rekla nam je Biljana. Jelena Vuković bavi se proizvodnjom višnje u Sečnju, a za naš časopis ovom prilikom je ukazala da sve mere naše Vlade i Ministarstva poljoprivrede idu u smeru da se i nama pomogne. „Mi kao žene, kao Udruženje vidimo svetlu budućnost, nadu da će se naša realnost promeniti. Nastavljamo da radimo, da pratimo aktuelne konkurse Ministarstva i Pokrajine i nastavljamo naše aktivnosti ka educiranju i razmeni iskustava i znanja, koje će uz pomoć naše države i Ministarstva učiniti velike promene. Mnogo projekata je u planu, edkacije su prioritet, nadamo se i studijskom putovanju u regionu kada prođe korona, pratimo saopštenja i očekujemo uz naš trud i rad procvat naših sela i ugodan život žena u njima“. Lazar Gojković od nedavno je gradonačelnik Valjeva, i odmah je pokazao da su valjevci dobri domaćini i došao je na gazdinstvo Dobrašinovića, kako bi lično poželeo dobrodošlicu ženama iz Sečnja. “Ove godine budžet za poljoprivredu u Valjevu je bio 65 miliona dinara, od toga je izdvojen novac i za dva projekta. Jedan realizuje Udruženje žena Kolubarskog okruga, i u okviru njega se bave ženama na selu, a drugi se odnosi na podsticanje zapošljavanja žena iz prigradskih i seoskih mesnih zajednica i u tome nam pomoć daje Ministarstvo za populacionu politiku. Cilj nam je da bude 100.000.000 u bliskoj budućnosti. To bi bilo optimalno za naš nivo poljoprivrede. Vladimir Dobrašinović, inženjer elektrotehnike, ali ozbiljan odgajivač ovaca skromno nam kaže da je majka na farmi glavna, jer on zbog obaveza na poslu ne može biti prisutan stalno kao ona. “Na nju se vodi gazdinstvo. Svi mi dođemo i odemo, ali ona je konstantno ovde i vodi računa o stadu. Trenutno ima 250 i 300 grla u Leliću, i u Kragujevcu zajedno sa prijateljima skoro 400, a plan je da bude 1.000 komada i kasnije restoran i klanica kako bi ih samostalno plasirali na tržište”. Dobrašinović objašnjava gošćama iz Sečnja da se bavi proizvodnjom u cilju dobijanja kvalitetnog priplodnog materijala. “Tu je matematika totalno drugačija, ulaganja su veća, prihod je naravno veći. Ishrana je drugačija, jer jagnjad za priplod i za tov ne mogu se hraniti isto”. Milena Dobrašinović, majka, žena, domaćica i vlasnik domaćinstva, smatra da je situacija u poljoprivredi takva kakva je. Ono što se ima sredstava poenta je da se potroši kako treba, da se ne bacaju pare uludo, jer kako kaže “ne cvetamo baš u poslednjih 30 godina”. Svaka mašina sa kojom mi radimo na ovom terenu je starija od vozača i to je porazno, a takođe je porazno, da se ne može zaraditi da bi se kupila mašina koja košta 20.000 ili 30.000 evra. Ljudi masovno odlaze, zato što ne mogu da obezbede egzistenciju, jer ekonomski parametri su takvi da već mi sa ovim brojem grla ne možemo da obezbedimo platu koju može da ima najobičniji majstor. Sami pariteti su drugačiji, oni se neće promeniti. Rešenje je da proizvodimo više i bolje, moramo učiti sa istim sredstvima, istom zemljom koju imamo ako upotrebimo neka naučna znanja da proizvedemo više“ smatraju Dobrašinovići. „Vremena kada se radilo pet hektara zemlje, dve krave, 20 ovaca i školovala se deca to je prošlost, iskreno i bez ustezanja“ kaže Vladimir i dodaje: “ Svi mi koji se bavimo poljoprivredom vidimo u svom novčaniku da to nije više ta priča. I politika subvencija mora ići na to da se ljudi udružuju i da mali poljoprivrednici budu hobisti. Takvi sistemi su u Poljskoj i Irskoj. Bolje je imati 100 domaćina da ima 200 krava, a ne 200 domaćina da nema nijednu kravu. To je ono što kažu da treba ukinuti subvencije malima, ali onda sva brdska sela ostaju prazna”. Ima jedna švajcarska poslovica ‘’Onima sa brda dajte sve što žele. Ako oni siđu odozgo više se niko nikad vratiti neće’’ i to je nažalost istina kaže Vladimir. Ovim vrednim ljudima nije bitan samo novac, već i da da su kupci zadovoljni. Većina kupaca od njih uzimaju grla decenijama. Ima ljudi koji imaju identična stada zato što uzimaju ovnove iz ovog domaćinstva i po 30 godina. “Gledamo da svakom kupcu izađemo u susret, a što se tiče papirologije imamo odličnu saradnju sa matičnom službom” objašnjava mladi Dobrašinović. Koji su realni odnosi u ovčarstvu, ko je dobitnik? U poljoprivredi je svaka četvrta godina problematična. To je ciklus kao i u svakoj proizvodnji, tako da se ova godina i zbog korone može uzeti kao loša. Poslednjih par godina je bila dobra prodaja priplodnog materijala, ni ove godine ne možemo da se požalimo, ide sporije, ali sve skoro što smo planirali je prodato. Što se tiče klaničara, Srbija ima problem jer je izvoznik, a taj deo oko izvoza ne rade ozbiljni ljudi i ozbiljne firme, nego su to više šverceri koji zbog korone tu barijeru nisu mogli preskočiti. Trenutna cena kilograma žive vage jagnjadi u Makedoniji i na Kosovu je 2,5 do 3 evra, u Crnoj Gori odgajivači imaju garantovanu cenu od 2,4 evra i nema limita težine. Bosna ima svoju klasičnu cenu, jagnje je oko 100 evra i nebitno je da li ono ima 25 ili 50 kilograma, samo da je mlado i po tome su specifični. Srbija ima trenutnu cenu za mladu jagnjad 2 evra što znači da mi imamo očigledan problem sa plasmanom te robe na neka dalja tržišta zato što ne rade neke ozbiljne firme. Ima samo jedna firma u Temerinu, koja izvozi za Palestinu. Što se tiče ovčarstva u Sbiji moramo se navići na to da je poslednjih 20 godina cena jagnjadi u proseku 2,10 eura po kilogramu i moj savet je da ko se uklapa u tu proizvodnju treba da radi u suprotnom neka napusti. Moja roba ide na ceo Balkan, radimo izvoz i uvoz. Bez lažne skromnosti imamo jedno od najboljih stada u Srbiji, a u Kolubarskom regionu na osnovu analiza instituta najveći smo proizvođačI priplodnog materijala. Toga naravno ne bi bilo da ne radimo ozbiljno. Ove godine preko 150 komada je prodato i još toliko na stanju. Uglavnom je roba ugovorena i čeka starosnu granicu da ide. Sve su ovo reči Vladimira Dobrašinovića koji je sa majkom i ocem ugostio 15 žena, članica udruženja MOJA RAVNICA. Na skoro 1000 m nadmorske visene nalaze se sela Mravinjci, Gornji i Donj Taor. Sa asvaltnog puta na makadam, pa opet asvalt, pa makadam i tako redom dok nismo stigli do prelepog trusitičko poljoprivrednog i ekološkog mesta „Taorska vrela“ gde se nalazi i PEPIĆA VODENICA. Tu smo se napili planinske vode, degustirali sir, kajmak, hleb, ali brašna nije bilo za poneti jer je voda oslabila, tako da vodenica već danima nije radila. Čeka se jača kiša da opet pokrene vodenički točak i za putnike namernike samelje najlepše brašno. Inače, slapovi Taorskih vrela su spomenik prirode koja se nalaze u zapadnom delu Srbije, masivu Valjevskih planina, u podnožju planine Povlen. Taorska vrela izbijaju u selu Donji Taor, gde se i ulivaju u reku Skrapež, pritoku Zapadne Morave. Nalaze se na teritoriji grada Valjeva iz čijeg centra treba otići 40 kilometara ka Donjem Taoru. U ovom prirodnom prostoru, nekad je postojalo 12 vodenica, a sada ih je ostalo samo nekoliko. U podnožju krečnjačkog platoa, na jugoistočnom kraju sinklinalne doline, sa severne strane oivičenog vertikalnom liticom visine 5, širine pri dnu 3 m, iz pećinskog otvora izbija vrelo. Na relativno kratkom rastojanju preko nataloženih bigrenih naslaga, stvoreni su brojni slapovi i vodopadi. Vrela se ulivaju u reku Skrapež kojoj je izvorište ispod planine Povlen. Područje Taorskih vrela je prepoznatljivo po vrelskoj pećini u podnožju krečnjačkog odseka, odakle izvire glavno vrelo i široj izvorišnoj zoni sa više malih periodskih izvora. Nizvodno od glavnog vrela nataložena je najveća akumulacija bigra u ovom delu Srbije. Ona je ispresecana mnoštvom živopisnih kaskada i slapova, sa ostacima nekadašnjih vodenica, koji se završavaju vodopadom na ušću Vrelskog potoka u Skrapež, visine oko 4,5 m. Naš put nastavljamo u drugom kraju Valjeva. Posetili smo selo Belić, gde se nalazi nesvakidašnji Ranč Harmonija koji je zapravo klub ljubitelja prirode, a koji se nalazi u kanjonu reke Gradac. Klub je nastao sa idejom da se tu odgajaju konji. Unutar kluba Harmonija posluje i konjički klub Lastin put. Posete klubu je potrebno najaviti radi lakšeg organizovanja slobodnih termina i u cilju organizovanja vođenja ture kroz ergelu gde ćete imati priliku da vidite trkačke konje. Klub je sačinjen od hotela sa restoranom,3 zasebne štale i odvojenog pašnjaka za uzgoj ždrebadi. Smešten na mestu sastanka 5 planina,od kojih svaka pruža poseban doživljaj zahvaljujuci specificnosti svog izgleda. Okolni prostor je slabo naseljen i pruža mogućnost nesmetanog kretanja kako jahača tako i entuzijasta. Posebnu pažnju privlači reka Gradac koja predstavlja rezervat prirode i celim svojim tokom je prohodna i pitka. Dom je rečne pastrmke i uz dozvolu se na njoj može mušičariti. Na reci se nalazi stara vodenica koja je u radnom stanju i restoran koji pruža idealno mesto za jahačku turu. Sve ovo smo vam samo ispričali kako bi vam pokazali šta smo videli i šta vam preporučujemo da i vi posetite. Škola jahanja za decu od 7 godina, programi upoznavanja i zblizavanja sa konjima. Časovi se održavaju u ograđenom padoku uz obavezno prisustvo instruktora i nošenje zaštitne opreme. Da bi videle kako funckioniše poljoprivredu u Valjevu, sečanjke smo smestili u ETNO SELO RADOSAVLJEVIĆ u Leliću, koje raspolaže sa 6 vajata ili smeštajnih jedinica koje imaju od 3 do 9 kreveta. Svi apartmani moderno su opremljeni za prihvat gostiju. Svaka smeštajna jedinica ima TV uređaj, kupatilo i sve drugo potrebno za udoban smeštaj gostiju. U okviru samog kompleksa nalazi se veliki restoran iz kojeg se pruža fantastičan pogled na celo selo, okolinu i sam manastir Lelić, do koga se lako stiže petominutnom šetnjom. U ponudi ovog etno sela je i domaća hrana sa tri obroka, a moguće je ići u okviru grupa. Cena smeštaja je 10 evra, polu pansiona odnosno noćenja sa doručkom i večerom je 20 evra, a pun pansion košta 25 evra. Naš domaćin Zoran Radosavljević, koji je ovo Etno selo izgradio na svojoj dedovini, kaže da je mukotrpno prethodnih desetak godina radio i ulagao u ovaj projekat i da ni sam ne zna koliko je novca utrošeno, ali svakako preko 200.000 evra bez pomoći države. „Zahvaljujemo se časopisu Agrobiznis magazin, uredniku i ekipi divnih ljudi, koji su nas podržali i učinili naš boravak u Valjevu nezaboravnim. Hvala na pomoći u realizaciji ovog projekta i nadamo se da je ovo početak divne saradnje u daljim aktivnostima našeg Udruženja i poboljšanju položaja žena naših sela“ rekla je za kraj u ime svih učesnica Biljana Tomić, predsednica Udruženja MOJA RAVNICA.
