SLIKARSKA PLATNA I POLJOPRIVREDA ŠESTOVIĆ

Porodično gazdinstvo ‚‚Šestović‚‚ iz sela Golubac koje se nalazi u podnožju planine Maljen poseduje oko 10 hektara zasada pod voćem (malina, aronija, šljiva, lešnik, orah, kajsija, trešnja, višnjа, kruška…) Snežana Šestović umetnica i nosilac gazdinstva u interviju za naš sajt MAGAZIN SRBIJANKA navela : „Kada bismo sagledali kompletnu sliku mi se zapravo dugo vremena bavimo poljoprivredom tačnije rečeno da je to generacijski posao. Naravno svako od nas kao mlađi je imao I druga interesovanja te smo se i na tim poljima kao osobe ostvarili. Kako vreme prolazi mi kao mlađi preuzimamo odgovornost nad poslovima porodičnog imanja tako dolazi i do promena u opredeljenju uzgoja kultura. Do skora naše gazdinstvo je posedovalo pored zasada voća i povrća i životinje ali smo se vremenom opredelili za proizvodnju biljne sirovine i hrane. Danas imamo oko 10 hektara pod raznim biljnim kulturama. – Najpre smo se odlučili za proizvodnju sirovine međutim kako je vreme prolazilo došli smo na ideju da pravimo i finalne proizvode kao što je rakija, mleveni paradajz, čajevi, slatko, džemovi, sirup sokovi. Na taj način uspevamo da prebrodimo problem niske cene otkupa, a na sreću naših kupaca jer su sada u mogućnosti da primera radi dobiju odličan zdrav sok koji pravimo po staroj recepturi kao što su ga pravile naše bake. I dalje težimo da ostanemo što više u okvirima početne ideje a to je da se bavimo samo proizvodnjom sirovina koje će potom neko drugi pretvarati u proizvod ili poluproizvod. Samim tim smo više fokusirani na samu prirodu i njeno izučavanje primera radi ukoliko vidim nekakvu larvu, gusenicu ili meni nepoznatu životinju automatski imam potrebu da se informišem o njenoj biografiji koja nam kasnije omogućava da bolje shvatimo prilike tog živog sveta oko nas i šta nam je pri tom činiti. Pošto su moji roditelji zdravstveni radnici u penziji samim tim imamo izgrađeniju sliku o bitnosti zdrave sredine kao i štetnosti svega onog što se u medijima I trgovinskim radnjama forsira u prodaji kao sredsvo protiv nekog novonastalog problema, a u poljoprivredi je to uvek takozvani problem pojave štetočine. Naime nepoznavanjem sveta oko nas pravimo veću štetu sebi nego što to na izgled biva. Primera radi mnogo neobrazovanih ljudi pa čak i oni koji ako ništa bar imaju osnovno obrazovanje zaboravljaju da u prirodi postoji perfektno definisan lanac ishrane te tako da ukoliko otrujete recimo miša doćiće mačka ili zmija koji nas štite od istih te i sami biti otrovani, ukoliko koristite semena koja u sebi imaju razne otrove namenjene prvenstveno raznim parazitima i bakterijama potrovaćete ptice koje opet čine korist I štite nas od raznih insekata, a onda će tu pticu pojesti strvinar primera radi gavran te će i on uginuti, a da nije strvinara na ovom svetu mi bismo veoma brzo okončali svoj vek tj nebismo sastavili ni celu godnu kako treba jer bi se razmnožile kojekakve bakterije zbog kojih bi doslo do epidemija nesagledivih razmera. Sve u svemu nedostatak znanja u bilo kojoj sferi života može nas koštati mnogo više nego što očekujemo ili pak što je čest slučaj da posledice svojih postupaka uopšte i ne očekujemo pa se potom hvatamo za glavu. U to ime mi se zalažemo za obradu zemljišta i pristup prirodi kao što su to nekada davno činili naši pretci. – Između ostalog trudimo se i da sačuvamo autohtone vrste biljaka koje rastu na našem tlu poput jabuke Kolačare, Dudičanke, kruške Takuše, Lubeničarke I ostalih mnogobrojnih sorti koje su danas ugrožene. Na isti način vodimo računa o opstanku ugroženih životinjskih vrsta mada kod nas na našem imanju one su svoj na svome jer sve ono što im na ostalim mestima nedostaje to im mi pružamo. – – Informacije o našim sirovinama I proizvodima prvenstveno plasiramo putem društvenih mreža . Nalazimo se u eri internet tehnologije te u skladu sa tim I mi funkcionišemo. To nam olakšava u mnogome komunikaciju sa potencijalnim kupcima, nemamo potrebu izlaska na pijacu ili kojekakve vašare. Svaka takva akcija zahteva i dodatna ulaganja i troškove kako novca tako I vremena pa čak i samih kupaca na neki način. Reakcije kupaca su pozitivne iz razloga što dobiju ono što su tražili za veoma kratak period, jednom rečju kupovina iz fotelje. – – Što se tiče subvencija od strane države kako bi potpomogli poljoprivrednike postoje ali tu postoji dosta propusta koje sam aparat nije rešio niti postoje neki realni izgledi da će biti bolje. Gorak ukus u ustima svakog poljoprivrednika odavno postoji, a to je I slučaj u današnjem vremenu. Naime, da biste dobili bilo kakvu informaciju o subvencijama morate biti bliski pojedincima koji se nalaze u birokratiji vezano za poljoprivredna pitanja. Primera radi mi smo se u vezi subvencija za kupovinu poljoprivrednih mašina konkretnije traktora interesovali u samoj agenciji Agrorazvoja gde nam je rečeno da nemamo pravo na njih, a onda samo dva dana kasnije dobili informaciju od vlasnika trgovine gde smo I kupili traktor dobili informaciju da imamo pravo i na samo njegovo insistiranje smo podneli zahtev u suprotnom tu bismo ostali bez te vrste olakšice. 90 % poljoprivrednika je funkcionalno nepismeno, a država se njima obraća putem svojih agencija I sajtova na veoma nerazumljiv način. Ja važim za obrazovanu, a samim tim i pismenu osobu pa ni ja mnogo toga ne razumem kada odem da popunim određene obrasce ili da dobijem potrebne informacije. Ponekad se osećam kao da sam zalutala u ambasadu neke strane države pa ih nista ne razumem.

Isto tako se dešava da ni sami službenici nekad ne poznaju dobro svoj posao, primera radi kupili smo atomizer za koji nismo morali da idemo mi lično u firmu odakle je kupljen već nam je ta ista firma poslala brzom poštom, prilikom podnošenja zahteva za subvencije podneli smo svu potrebnu dokumentaciju ali administrativnom službeniku je zasmetalo što smo račun platili pouzećem iako smo imali račun izdat na ime našeg poljoprivrednog gazdinstva sa pečatom prodavca ,a taj račun prati i fiskalni isečak on je iz samo njemu poznatog razloga odbio naš zahtev iako smo imali sva prava na to. Isto tako dešavalo se da otkupna cena primera radi maline bude 120 din pa da ona naprasno spadne na 60 din. Otkupna cena mleka je 5 puta manja od cene obranog mleka koji mozete naći na policama prodavnica, to nema nikakvog smisla već se smatra čistom bezobraznom eksploatacijom poljoprivrednog proizvođača. Navela sam vam samo mali broj primera gde poljoprivrednik oseti na kom se mestu nalazi on u tom velikom sistemu proizvodnje. – Ja sam vršila istraživanje isplativosti bavljenja poljoprivredom jednog malog gazdinstva u ruralnom području i na moju veliku žalost kada sam sve sabrala i oduzela došla sam do poražavajućeg rezultata da je sve samo puko preživljavanje i ništa više od toga. Ono što oni zarade na mesečnom nivou jeste iznos od nekih 80.000 dinara pa kad oduzmete od toga koliko je dato za hranu za životinje, pa za gorivo, pa za zaštitu bilja i prihranu siđete veoma brzo na 30.000 dinara nekad čak i manje. Znači jednoj četvoročlanoj porodici u selu ostaje 30.000 dinara da raspodele na ravne časti za jedan normalan život. Zato ta mala gazdinstva I svaštare jer da bi se bavili samo proizvodnjom jedne određene kulture potrebno je mnogo više novaca za ulaganje što oni nnemaju pa se dovinuju tako što se bar jedan član porodice zaposli u nekakvom preduzeću il fabrici te tako ta plata pomaže dosta prilikom plaćanja računa I kupovine ostalih potrepština za samo poljoprivredno gazdinstvo. – Sjajna priča nije ni kod većih poljoprivrednih proizvođača koji spas za opstanak svojih farmi pronalaze u raznim pozajmicama ali na žalost ne od strane banaka jer ne mogu tek tako lako podići kredite te se na kraju odvaže da taj novac nabavljaju na drugoj strain. – Sve u svemu tužna je priča jednog malog poljoprivrednika. Srećan je onaj ko ima 2 hektara zemlje u komadu obično su to njive po 50 ari do 1 hektar. Sve to oduzima mnogo vremena, ulaganja, truda. Drugačije je u Vojvodini gde možete upoznati poljoprivredne proizvodjače koji su vlasnici po 150 hektara to je nesto sasvim drugo neka sasvim drugačija priča i drugačiji život. Iz tih razloga između ostalog i jeste da jedno selo u Vojvodini može brojati čak oko 2000 stanovnika dok su naša sela u ruralnim područjima u fazi izumiranja. – Naspram gore pomenutih mi smo u drugoj poziciji, svi naši ukućani imaju sigurna primanja, nama je lako I dobiti kredit od banaka ukoliko nam je potreban dodatni novac za ulaganje. Mi živimo mnogo drugačije no prosečan seljak poljoprivredni proizvođač iz komšiluka. Ja trčim u selo da odmorim tamo dušu i um, a njihova deca beže iz sela jer im ono ne obezbeđuje sigurnost bolje budućnosti. Zato imate veliki broj dece koja potiču sa sela da su dobri đaci jednostavno od malih nogu su motivisani da steknu što više znanja i pobegnu iz bede kud ih noge nose u bolji svet, možda u tome neće uspeti ali njihovi pogledi I putevi gledaju u tom pravcu, što dalje od sela, što dalje od mučenja. – Deca na selu od malih nogu već sa 6 godina počinju da aktivno učestvuju u radu od čuvanja životinja, hranjenja, tu su i radovi u polju, te radovi kod kuće. Nema deteta na selu koje ne zna već u tim godinama da samostalno skuva kafu ili naloži vatru. – Zato ne zamerite detetu sa sela kada stasa u momka il devojku te ode u grad da se dalje obrazuje što obožava da sedi u kafiću, što puna srca voli da prošeta po prodavnicama, da obavezno upisuje fakultet jer mu je to način da upozna drugačiji svet, drugačiji život.“

Tekst: Snežana Birčanin