Iako deluje nežno i krhko, u pitanju je višegodišnja cvetnica, otporna i laka za održavanje. Potiče sa Dalekog Istoka – njen prirodni areal obuhvata predele od Sibira do Japana. U Evropu je stigla u 18. veku, kao jedini primerak namenjen botaničkoj bašti u Rusiji. U početku su je Evropljani bojažljivo gajili u saksijama, u staklenim baštama, dok nisu uvideli da je biljka zapravo izuzetno otporna, i da bez problema prezimljava napolju.
Devojačko srce počinje da cveta u aprilu, pa čak i ako se zima odužila. Cvetovi žive par nedelja na stabljikama, pa period cvetanja može da traje i do juna. Nema ih potrebe previše opisivati – njihov srcoliki oblik i jarke boje ne možete zaboraviti. Postoji više varijeteta, pa cvetovi mogu biti purpurni, beli ili dvobojni (ružičasto-beli, beli sa žutim obodom…). Poređani su na cvasti koja se vrhom povija na dole. Nakon precvetavanja, listovi se suše, i tokom zime nadzemni deo biljke potpuno nestaje. Iz tog razloga, savetujemo da obeležite mesto u bašti gde je devojačko srce posađeno. Na proleće, obnoviće se svojim tamno crvenim izdancima, još bujnijim nego prethodne godine.
Minđušica se sadi u baštu ili saksiju. Treba birati poluzasenjene položaje, a po svaku cenu izbeći suvišnu vlagu, jer je to ono što ova biljka ne trpi.
Ukoliko sadite biljku iz semena, preporučuje se da seme prođe stratifikaciju, odnosno da ga pre sadnje držite šest nedelja u frižideru. Ako ga posejete na proleće, cvetaće iste godine, a ako propustite prolećnu setvu, može i na jesen. Sadnice se takođe mogu saditi na proleće, a ako već imate jednu odraslu, razgranatu biljku, možete je umnožavati i deljenjem bokora.
Drenirana zemljišta bogata humusom su idealna za nju. Zalivanje treba da bude umereno, čak i tokom letnjih meseci.
Foto: Pixabay