Piše, foto: Snežana Birčanin
U domaćinstvu porodice Bošković iz Pričevića sve i dalje funkcioniše onako kako se radilo decenijama – u tišini, složno, bez pompe. U voćnjaku zri breskva, a poruka je jasna: zemlja zna da vrati onome ko je poštuje.
Na samo desetak kilometara od Valjeva, krivudavim putem između brda, stiže se do sela u kojem se tradicija ne prekida. U vrtu Zorana Boškovića, dok sunce peče a breskve rumene, ne čuje se samo zuj pčela – čuje se i tiha snaga porodične upornosti.
– Breskva nas nije izneverila, iako su mrazevi tukli i u martu i u aprilu – priča Zoran. – Nektarina je podbacila, neka nova sorta pod šifrom isto, ali stara dobra breskva iznela je sezonu. Proredili smo, dali joj prostora, i vratila nam je.
Ovih dana dominira Diksilend – starija američka sorta, krupan plod, boja jarko žuta s crvenilom, meso sočno i mirisno. Idealna za prve tezge. Pre nje su brali Spring Gold i Spring Krest – osetljivije, nežne sorte, za brzu potrošnju.
– Cena ide od 150 do 180 dinara, a za koji dan kreće i veća berba Diksilenda – dodaje.
Na imanju je oko 700 stabala breskve, uz još 300 jabuka i krušaka. Ima i šljiva, i to stare dobre sorte: stenlej i požegača. Ne ide sve za tržište, nešto ostane i za domaću upotrebu – za rakiju, za zimnicu, za dušu.
U štali – četiri krave, jedna junica i pedesetak sjeničkih ovaca.
– Dobre su ovce, otporne, pašnjaci im prijaju. Al’ cene ne idu narodu na ruku. Jagnjad 400 dinara? To je tuga. Telad su još koliko-toliko – priča domaćin. – Muška odu za 120.000, ženska su jeftinija.
Na njivi i voćnjaku – svi rade. I Zoran i supruga, i deca. Radne ruke ne traže.
– Sve sami. I orežemo, i prorijedimo, i uberemo. Svaki plod nam prođe kroz ruku. I zato ga valjda i cenimo više – kaže.
Nemaju hladnjaču, ali su improvizovali prostor s rashladnim uređajem. Ne čeka se dugo – čim se ubere, mora da ide dalje.
– Pijaca je sve praznija. Ljudi ne kupuju kao pre. Srećom, jedan lanac iz Valjeva otkupljuje. To nas drži.
Od pomoći države uzimaju što mogu – po hektaru, za gorivo. Dizel s povraćajem izađe 129 dinara. Mnogo znači.
Nova mehanizacija? Za sada – ne.
– Održavam staro, popravljam. Možda jednog dana dron, ali traktor? Ne bih menjao. Navikao sam na svoje – smeška se.
Zasadi breskve imaju 12 godina i sad su na vrhuncu.
– Od jednog stabla dobijem 30 do 35 kilograma. Ostavim 30–40 rodnih grana, svaka da rodi po kilogram – to je to. Ne ganjam kvantitet, nego krupnoću. Četvorka i petica, to se traži – objašnjava.
Omiljena mu je Redheven – stara, proverena sorta, mirisna, meso se lako odvaja. Za džem, ali i za dobar zalogaj.
– Imam i neke nove sadnice iz Begaljice. Ne znam ni kako se zovu, al’ rode. Videćemo kako će se pokazati.
Do sredine jula traje poslednja berba. Onda kreću pripreme za novu sezonu.
– Nije lako ovde, al’ nije ni loše. Subvencija ima, nešto se pokrenulo u zadnje vreme. Vidi se da poljoprivreda može da bude izvor života, ako znaš da je vodiš. Ali mleko… tu nam je muka. Ljudi sve više odustaju. Treba nešto da se menja.
Na pitanje da li bi posao u fabrici bio lakši i sigurniji, Zoran kratko odgovara, bez razmišljanja:
– Ma ne bih menjao ovo ni za šta. Ovde sam svoj, i ovo je moje. A to – nema cenu.
